Jozef Gebels: Znanje i propaganda
Gebelsov govor partijskim drugovima iz januara 1928.

Bojan Muždeka
27. septembar 2006.

Poštovani članovi partije,

naša večerašnja tema jako je osporavana...

... Propaganda je dobra ako se njome postižu željeni rezultati, odnosno nije dobra ako ti željeni rezultati izostanu. Nije važno to koliko je neka propaganda pronicljiva, to nije njen zadatak, već je važno da ona vodi ka uspehu.

... Propaganda se pokazuje kao dobra onda kada u nekom periodu uspe da podigne i zapali narod za nekom idejom. Ako u tome ne uspe onda je loša. Ako uspe onda je nesumnjivo dobra. Niko ne može reći da je tvoja propaganda okrutna, preterana ili brutalna ili još bolje nedovoljno prijatna. Naime, njena svrha nije u tome da bude prijatna, odmerena, nežna, već da bude uspešna. Zato, dok govorim o propagandi govorim i o znanju...

... Šta je to propaganda i kakvu ulogu ona ima u političkom životu? To je pitanje od najviše vrednosti za nas. Kako ona treba da izgleda i kakva je njena uloga u našem pokretu? Mi moramo da diskutujemo o tome, a to možemo ako pođemo od porekla propagande, to jest od ideje koja nas vodi ka centru propagande, tj. ljudima.

Ideje same po sebi su vanvremenske. One nisu vezane za pojedinca, a još manje za narode. One počivaju u narodu, to je istina, i utiču na njihove stavove. Ljudi kažu da su ideje u oblacima. Kada se pojavi neko ko u reči stavi sve ono što drugi u srcu osećaju, onda oni kažu: "Da! To je ono što sam oduvek želeo i čemu sam se oduvek nadao." To je ono što se dešava kada neko prvi put čuje Hitlerove govore. Sretao sam ljude koji su po prvi put prisustvovali Hitlerovim govorima, i oni su rekli sledeće: "Ovaj čovek je rekao ono što sam godinama tražio. Po prvi put neko je dao oblik onom što ja želim." Drugi su bili zbunjeni, ali iznenada i oni su ustajali i uzvikivali: "Bog je poslao nekog da izrazi moje patnje."

Neke vrste ideja na početku su svakog političkog pokreta. Nije potrebno dati politički oblik tim idejama i razvijati ih kroz hiljade paragrafa političkog programa. Istorija pokazuje da su se najveći svetski pokreti razvili onda kada su njihovi lideri znali kako da ih ujedine jednom kratkom i jasnom temom. To je jasna forma kod francuske revolucije, Kromvelovog pokreta, budizma, islama ili hrišćanstva. Hristov cilj bio je jednostavan i jasan: "Voli suseda kao sebe." Hrist je okupio svoje pratioce oko jasne izjave. Pošto je njegovo učenje bilo jasno, jednostavno i razumljivo, uspeo je da okupi mase oko sebe i na kraju da osvoji i svet. Onda je stvoren ceo sistem na osnovu jednostavnih ideja. Ideje nisu ograničene na pojedinačne izjave. Naime, one se povezuju sa svim aspektima svakodnevnog života i postaju vodič u svim aktivnostima-politika, kultura, ekonomija, svakodnevno ljudsko ponašanje. Ovo vidimo u svim velikim revolucionarnim pokretima koji su počeli sa jasnim, jednostavnim i razumljivim idejama. One se šire sve više i više i postaju ogledalo svih čovekovih delatnosti.

Za nekoga se može reći da ima širok pogled na svet, ali ne zbog toga što on zna ili čita mnogo, već zato što on celokupan život posmatra sa jedne tačke gledišta i zato što sve meri pomoću jednog standarda. Ja sam hrišćanin onda kada ja verujem u to da je smisao mog života u odgovornosti da volim komšiju kao sebe. Kant je jednom rekao:" Postupaj tako da tvoji lični principi mogu biti principi tvoje nacije." Ja sam nacionalsocijalista ne kad ja to hoću ili kad mi to sa stanovišta politike odgovara. Ja moram da se ponašam tako da dobro zajednice postavljam iznad ličnog dobra. U toj situaciji ja moram da imam garancije od države da je ona u stanju da zaštiti moj privatni život. Ja sam nacionalsocijalista kada sve u politici, ekonomiji ili kulturi vidim sa ove tačke gledišta. Zato ja ne govorim o pozorištu sa stanovišta da li je zabavno ili je elegantno, već se ja pitam da li je to dobro za moj narod, da li je to korisno za njega, da li to jača zajednicu? Ako je tako, onda zajednica može da ostvari dobit, ali i da mene podrži i ojača. Ja ne vidim ekonomiju kao način da se zaradi novac, već mi je bliža ekonomija kao nešto što će ojačati narod, kao nešto što će ga učiniti zdravijim i snažnijim. Onda, ja očekujem da me takvi ljudi podrže. Ako ja na ovaj način vidim, ja vidim ekonomiju u nacionalsocijalističkim odrednicama.

Ako razvijem ovu jednostavnu i jasnu ideju u sistem ljudske težnje, želje i aktivnosti, ja imam širok pogled na svet. Pošto ideja postaje široko rasprostranjena, cilj postaje država. Znanje ne ostaje u vlasništvu određene grupe, već se bori za moć. To nije mašta nekoliko ljudi, već je to ideja o zakonima, krugovima koji imaju moć. Nije cilj nije da se taj pogled samo propoveda, već je cilj da se ustali u praksi. Tada ideja postaje način na koji država posmatra stvari.

Sada mi moramo da vidimo ko je taj koji nosi, koji prosleđuje, koji čuva ove ideje. Ideja uvek živi u individuama. Ona zahteva od pojedinca da prenosi njen intelektualni uticaj. Ona oživljava u mozgu i teži da izađe kroz usta. Ideja je propoved pojedinaca. Propoved pojedinaca koji nikada nisu bili zadovoljni time da će u saznanju ostati sami. [...] Na primer, kada neko vidi lepu sliku, on ima potrebu da kaže drugima kako je video lepu sliku. Postoji tu neka misteriozna sila koja tera ljude da govore o tome. Slično je i sa idejama. Što je ideja veća i jednostavnija, što se više poklapa sa svakodnevnim životom, postoji i jača potreba kod svakog od nas da se ispriča drugima.

Ako verujem da nacija mora biti vođena principima koji odgovaraju dobru zajednice, a ne individue, onda ću to reći onima kojih se to tiče. Čim ja shvatim da ovaj princip nije samo prirodni već i da odgovara svakodnevnom životu, ja ću imati potrebu da kažem to svim ljudima koji su uključeni u kulturne aktivnosti. Velika masa nikada neće biti osvojena samo jednom rečenicom, ideja mora svojom senkom da pokrije sve aspekte ljudskog života.

Videćete kako se ideja širi i postaje opšteprihvaćena i kako individue prihvataju takvu formu zajednice i kako organizacija, kao i pokret, rastu iz individue. Ideja više nije zakopana u srcima i umovima individua. Sada ih je četiri, pet, dvadeset, trideset, pedeset, sto i sve više i više. To je tajna same ideje; ideje su kao divlja vatra koja ne može biti ugašena, to je gas koji prolazi kroz sve. Kada ideje nađu ulaz, one naviru i ubrzo osoba postaje inficirana njima. Drugi to ne mogu zaustaviti. Oni mogu da veruju da to mogu zaustaviti silom, oni to mogu i da čine dve, deset, dvadeset ili pedeset godina, ali to do sada nije bilo od velikog značaja u svetskoj istoriji.

Moguće je da se neka ideja u određenom periodu uspori silom. Ali, u stvarnosti to je prednost ideje, jer to znači da je sama sila slaba, a tada se iznenada iz individue razvija zajednica, pokret, partija.

Svaki pokret počinje kao partija. To ne znači da on prati metode parlamentarnih partija. Viđamo partije kao delove ljudi. Kako se ideja širi ona postaje opšteprihvaćena u zajednici, a zajednica joj daje praktičan oblik. Partija će imati potrebu da se organizuje. Nekome će sinuti ideja: "Mislićete onako kako ja mislim, vi ćete raditi tamo, ja ću raditi ovde i ništa nećemo znati jedni o drugima. To je apsurd. Biće bolje da radimo zajedno. Ja ću da uradim moj deo, a ti svoj. Zar ne bi bilo dobro da se sretnemo svakog meseca i ovako pričamo?" To je organizacija. Konačno, jaka organizacija se razvija, a partija je spremna da se bori za svoje ideale. Ako partija to ne želi, nastaviće da propoveda svoje ideale, ali nikada ih neće sprovesti u stvarnost.

Jedan primer može pomoći. Naš pokret je često optuživan da je izgubio karakter pokreta. Optuženi smo da smo uzeli širok sistem radničkog pokreta i da smo ih prisilili u Prokrustrovu postelju (prim.prev. proizvoljan kalup). [...] Nacionalsocijalizam je surogat pravog pokreta, neki kažu. [...] Svaka deklaracija u narodnom pokretu imala je posebne interese. To je bio razlog zašto je narodni pokret pre bio u ratu. Ako je neko sposoban da iznese veliku ideju i da je razvije u jednu disciplinovanu političku organizaciju onda je to narodna ideja, a ne Marksova, i ona bi bila ta koja bi pobedila 9. novembra 1918. Marksisti su pobedili zato što su imali razumljivije političke uslove. Da je narodni organizator mogao da formira veliki pokret, narodna ideja bi pobedila, a ne marksizam. Marksizam je bio opšteprihvaćen, ali nije bio razumljiv u smislu kako oformiti partiju i kako stvoriti snage koje bi čuvale državu.

Državi je potrebna opšteprihvaćenost. Hrišćani su takođe osvojili državu u momentu kada je osvajanje države postalo praktična politička aktivnost. Možete sledeće tvrditi: "Da, ali u momentu kada su hrišćani preuzeli državu, oni su prestali biti hrišćani." To je kraj jedne velike ideje. U momentu kada su ušli u stvarni život, oni su napustili nebesa i izgubili svoju romantičnu magiju. Oni su postali nešto uobičajeno. Mi ne govorimo ovde o tome da li se može izmeniti priroda života. Neke stvari se odvijaju na jedan način milionima godina. Ako želite odgovor na to moraćete da pitate višu silu. U momentu kada ideja dobija svoj praktičan oblik ona gubi krila anđela i svoju romantičnu misteriju. Ako je neko imao hrabrosti da oduzme misteriju iz narodne ideje, onda je on uzeo u obzir činjenice, a i to ne bi izgledalo romantično danas. Bitno je da je ona spasila milione nemačke dece od gladi. Meni je važnije da nacija živi nego da ideje ostanu čiste u glavama sanjara.

Možete videti da pokret zahteva organizaciju ako je usmeren na osvajanje države. Ako želi da uradi nešto pozitivno i istorijski značajno, mora da osvoji državu. Često se srećem sa nekom vrstom razmišljanja jednog apostola koji je rekao: "Sve što radiš je dobro, ali ti zaista moraš da ustaneš protiv stranih reči u nemačkom jeziku"...

... Pokret mora da ima program iza koga svaki pošteni borac može da stane. Sada je jasno da svaki moderan Nemac kulturnog vrha proizvodi mnoge gluposti. Upravo te gluposti truju nemačku dušu. Postoje oni koji kažu: "Nešto treba da se desi. Morate nešto da uradite. Ako želite da se borite protiv filmske industrije, morate da izgradite svoje sopstveno pozorište bez obzira što možete imati i primitivnu opremu. Ako vidite da deca počinju da se truju onim što čitaju u školi morate da im date protivotrov." Moja parola je jednostavna: Možete potrošiti deset godina dajući protivotrove, ali samo jedan dekret od strane ministarstva kulture može da uništi sav vaš posao. Ako potrošite deset godina na osvajanje pokreta, pokret bi mogao da osvoji ministarstvo kulture! Sve ostalo bi moglo da bude mačiji kašalj. Ako bi pokret osvojio političku snagu, on bi mogao da uradi one pozitivne stvari koje vi želite. Jedino tako bi se imala snaga da se zaštite ostvarenja. U momentu kada bi pokret ili partija preuzeo kontrolu nad državom, opšteprihvaćenost pokreta postala bi država, a partija bi postala nacija. Nacija nije šezdeset miliona ljudi koji žive u državi. To je više konfuzna smeša. Naciju karakteriše samosvesnost. Kada sam ja svestan da sam član nacije, odnosno da ja pripadam nemačkom narodu, to je nacija. Za samosvesnost je karakteristična uviđavnost. Samosvesnost pripada celokupnoj naciji. Adolf Hitler slično ovome odgovorio je sudu u Minhenu: "Kako mislite na vrh kao diktaturu nad šezdeset miliona ljudi sa takvom malom manjinom?" On je odgovorio: "Ako cela nacija postane plašljiva i postoji samo hiljadu onih koji žele nešto veliko, koji imaju moć da transformišu državu, onda je tih hiljadu ljudi nacija."

Slično je i sa pokretom. Ako pokret ima snage da preuzme državu, onda ima snagu i da transformiše državu.[...]

Važna stvar nije u tome da se nađu ljudi koji se slažu sa teoretskim stavovima već da se nadju ljudi koji su spremni da se bore sa mnom za jednu ideju koja će biti opšteprihvaćena. Osvajanje ljudi vrši se pomoću nečeg što ja smatram za ispravno, a mi je zovemo propaganda. Kao prvo, imamo znanje; to znanje koristi propaganda i transformiše ga u politiku; propaganda stoji između ideje i opšteprihvaćenosti te ideje, između ideje koja je opšteprihvćena i države, izneđu pojedinca i države, između partije i nacije. U momentu koji ja prepoznajem kao važan, ja počinjem sa propagandom. U tom istom momentu tražim ljude koji će mi se pridružiti. Propaganda stoji između jedne i mnogih, između ideje i opšteprihvaćenosti te ideje. Propaganda nije ništa drugo do preteča organizacije. Jednom kada ovo uradite, to je prethodnica državnoj kontroli i ona je usmerena na kraj.

Propaganda podrazumeva preovladavanje uslova. Propaganda je uvek fleksibilna. Ona jedne stvari radi, a druge misli. Ona se ne može glancati, ona mora da zauzme prostor izmedju jednog i mnogih. Ja različito razgovaram u tramvaju sa kondukterom nego što to činim sa biznismenom. Da ne radim tako, biznismen bi mislio da sam lud, a kondukter u tramvaju me ne bi razumeo. To znači da propaganda ne sme biti ograničena. Ona se menja prema tome kome pokušavam da se približim. Dozvolite mi da vam ispričam priču o članu partije u Berlinu koji je od 1919. promovisao nacionalsocialističke ideje. Kao prvo, uspeo je da zaobiđe zid koji smo hteli da izbegnemo. Počeo je sa širenjem najdivljih antisemitskih publikacija. Znao je da je to loša stvar, ali nije postojalo ništa bolje od ovoga. Počeo je da čita knjige i novine u metrou i da ih namerno zaboravlja kako bi neko pročitao antisemitske tekstove. Medjutim svaki put kada bi ustao kondukter bi ga opomenuo: "Ponesite svoje novine sa sobom".

Drigačije rečeno ovo nije abeceda prave propagande. Jedan može da pravi propagandu. Propaganda je umetnost. Kao što svaka prosečna osoba može da nauči da svira violinu do određenog nivoa, odnosno do onog nivoa kada mu učitelj kaže da dalje od ovoga ne može, isto tako samo genijalci mogu da dođu do određenog nivoa. Ja svaku prosečnu osobu mogu da naučim osnovama propagande. Ali, ja ću uskoro prepoznati granice. Ili si propagandist ili nisi. Greška je tražiti propagandistu. Neki za propagandistu kažu da je to čak i dobar bubnjar. Međutim, oni nisu upravu. Često se filozofi od strane mase ignorišu. To niko ne može poreći. Naš pokret ima dobre govornike. Od kako su naši protivnici ostali bez dobrih govornika, često za nas kažu: "Vi imate samo dobre dobošare." Hitlera su nazivali dobošar nacionalne unije. Kada su shvatili da taj dobošar ima ideje koje se nisu uklapale u njihov način razmišljanja došli su do novog naziva za Hitlera "ludi političar". Propagandisti imaju određenu ulogu u okviru partije. U partiji koja je mlada kao naša potreban je veliki vođa. Taj veliki vođa nije usmeren na pojedinačno dobro i mora da bude sposoban da čini sve. Mora da bude propagandista, organizator, govornik, pisac itd. Mora da se slaže sa narodom, da nalazi novac, piše članke i čini još mnogo toga. Upravo zato je pogrešno reći da je Hitler samo dobošar. To je ono što je veliko kod njega i što ga odvaja od svih drugih. On je i političar i propagandista, dok su drugi lideri drugih partija isključivo političari, a nikako propagandisti. Možete videti kako je propaganda povezana sa širokim shvatanjem i sa samom organizacijom. Kada završimo težak posao pomeranja ideje od individua ka masi, propaganda tu kreće i omogućava da se znanje prenese u pravcu države.

Daću vam jedan primer: Kakvo bi to dobro bilo ako bi sve ono što znamo da je dobro ostalo u nekoliko naših glava!? Nekolicina bi sumnjala u ispravnost ideja i tada bi videli da im se niko ne pridružuje. A kada mi ne bismo imali ljude iz S.A. odreda koji distribuiraju novine najboljim govornicima ili liderima partije, celokupno naše cenjeno znanje bilo bi nekorisno. Drugi bi nastavili sa glupostima, a nemački narod bio bi uništen.

Propaganda je apsolutno neophodna. Kada ne bi bilo propagande ideja ne bi mogla da preuzme državu. Ja moram biti sposoban da prenesem mnogim ljudima ono što ja mislim. Zadatak darovitog propagandiste jeste da uzme ono o čemu mnogi razmišljaju i da to stavi na put koji se kreće ka svima, od edukovanog ka prosečnom čoveku. Kao dalje dokaze navešću Hitlerov govor u Jeni. Polovina auditorijuma bili su marksisti, pola studenti i univerzitetski profesori. Imao sam neodoljivu želju da govorim i sa jednima i sa drugima. Video sam da univerzitetski profesor i prosečan čovek mogu da razumeju Hitlera. To je veličina pokreta, to je upotreba jezika kojim se može doćí do masa.

Naravno, stil zavisi od samog govornika. Bila bi velika greška očekivati da svako tretira ideju na isti način. Sigurno ćete čuti neke ljude kako govore da vole samo jednog određenog govornika, dok drugi preferiraju drugog. Bila bi greška pokušati od jednog nežnog govornika stvoriti govornika koji grmi dok govori i obrnuto. Ni jedan ni drugi ne bi zadovoljili. Ovaj prvi nežniji govornik ne bi uspeo da dođe do srca slušaoca bez obzira na to koliko se trudio. Svi bi bili nezadovoljni. Što je veći pokret, sve je veći broj različitih ljudi i svaki od njih drugačije vidi pokret. Ne postoje dve stvari u božijem svetu a da su jednake. Sve je pomalo drugačije.

Sa propagandom ideja raste. Ona više nije u par glava, ona uključuje sve. U jednom momentu postaje program. Sa zadovoljstvom tvrdimo da je to slučaj i u našem pokretu. Nikada nećete naći milione ljudi spremnih da umru zbog knjige. Ali, milione ljudi spremnih da umru zbog Jevanđelja hoćete, a naš pokret je postao više od Jevanđelja. A naš pokret je postao više nego Jevanđelje. Svaki od nas je spreman, ako je to potrebno, da da sve od sebe. Ljudi su spremni da umru kako bi Nemci postali Nemci. Pokret se uvećao i postao sila. Vreme koje dolazi je vreme kada ljudi neće pitati i misliti o osmočasovnom radnom vremenu. Ako pokret donese ideju od individue do jedne opšte prihvaćenosti i time preraste Jevandjelje za koje je svako spreman da umre, to je pokret koji je blizu pobede. Ovakve stvari se ne dešavaju u učenju već se dešavaju u bici.

Sada želim da istaknem karakteristike propagande. Propaganda nije sama sebi cilj, ali je usmerena na cilj. Ona ima za zadatak da širi znanje o nacionalsocijalizmu. Ako propaganda to čini, ona je dobra, a ako ne čini, nije dobra. Nemački nacionalisti tvrdili su da je Hitlerova propaganda pre 9. novembra 1923. bila previše bučna, glasna i popularna. Hitler je odgovorio: "Minhen mora postati nacionalsocijalistički. Ako u tome uspem, moja propaganda je dobra". Vi ne možete oceniti propagandu na pola njenog puta, morate sačekati da ona dođe do cilja njenog tvorca. Ne možete reći da je propaganda loša ako je od strane države zabranjena. Pod jevrejskom jurisdikcijom naša propaganda bila bi pogrešna i zabranjena.

Uspeh je veoma važna stvar. Propaganda nije stvar prosečnog uma, ali je u vezi sa pragmatičarima. Nije joj svrha da bude dopadljiva i teoretski tačna. Ne brinem o tome da li će govori biti lepi, autentični, elegantni ili dirljivi. Poenta govora je da ubedi ljude u ono šta je ispravno. Ja govorim različite stvari od onih koje govorim u Faros Holu (prim.prev. kancelarija u Berlinu za okupljanje nacista). To je stvar prakse, ne teorije. Mi ne želimo da budemo pokret nekolicine umova, već pokret koji će osvojiti široke mase. Propaganda treba da bude popularna, a ne intelektualna. Zadatak propagande nije otkrivanje intelektualnih istina. Njih nalazimo razmišljajući, istražujući, svuda samo ne u prostorima gde se drže govori. Naučio sam metode koje mogu da koristim kako bih uspeo da dodjem do svakog. Govornici moraju prvo da razumeju ideje. On ne može da se bavi tim u sredini stvaranja propagande. On sa idejom mora da počne. Kroz svakodnevne kontakte sa masam on uči kako da komunicira o toj ideji. Propaganda nema za zadatak da istražuje znanje, već da širi znanje. Mora biti podešena prema onima koji žele da dosegnu to znanje. Propagandisti, njihovi govori, plakati se razlikuju zavisno od toga da li su usmereni poljoprivrednicima, državnim činovnicima, lekarima, pacijentima. Propaganda mora biti prilagođena. Možete videti da sve tužbe u vezi sa NSDAP-ovim propagandnim rezultatima proizilaze iz nerazumevanje propagande. Ako neko kaže meni: "Tvoja propaganda nema civilizovane standarde." Shvatam da sa njim nemam o čemu da govorim.

Nema razlike u tome da li je propaganda na višem ili nižem nivou. Osnovno pitanje je da li ona postiže cilj. Moj prvi cilj kada sam došao u Berlin bio je taj da grad bude svestan nas. Mogli su da nas vole ili da nas mrze koliko god su hteli. Mi smo postigli naš cilj. Nas i mrze i vole. Kada neko čuje izraz nacionalsocijalizam on se ne pita šta je to. Kada dostignemo prvi cilj onda možemo da se posvetimo da mržnja predje u ljubav i ljubav u mržnju, ali da uvek postoji i jedno i drugo. Borba protiv nerazličitosti je najteža bitka. Može biti dva miliona ljudi u jednom gradu koji me mrzi iz dna duše, ali ja znam da mogu da pobedim neke od njih. Mi to znamo iz iskustva. Možete videti da je bitna stvar kod propagnde to da ona postiže cilj i da je greška ako se pridržava kritičkih standarda koji su irelevantni.

Evo jednog primera. Ako neko pita mene šta ja mislim o drugoj osobi, bilo bi glupo od mene da kažem: "Simpatičan je, ali ne mogu da platim klavir". Pravi odgovor bi bio: "Molim? On je veliki lažov. Zar ne vidiš da nije dobar kako se predstavlja?" E, to je dobar odgovor. On odgovara shvatanju propagande.

Naša propaganda prati jasnu liniju. Hitler mi je jednom rekao da nije potrebno davati programe govora publici. Publika ima jedan primitivan pristup. Ako gospodin pita : "Vi ste samo propagandista," odgovor će biti: "Da li je Hrist drugačiji? Da li se on možda bavio propagandom? Da li je Muhamed drugačiji? Da li su Buda i Zaratustra propagandisti?" [...] Napoleon, Cezar, Aleksandar, Musolini, Lenjin svi su oni veliki govornici i sjajni organizatori u kombinaciji sa njihovim retoričkim talentom i filozofskim mogućnostima imaju mogućnost da prenesu ogromno znanje.

Ako meni danas neko kaže da sam demagog, odgovorio bih mu: Demagogija u dobrom smislu je mogućnost da mase shvate ono što ja želim da oni shvate [...] Ne možete mi reći da su se stvari promenile. Nekada su govornici stvarali pokrete, a danas kada živimo u eri novina imamo pisce koji se lako zaraze. Ova teorija je očigledno pogrešna. Naravno, štampa je važna. Ali, ako dobro pogledate uvodnike videćete da su to prerušeni govori. Svaki marksistički uvodnik bio je mali propagandni govor. Pisani su od strane agitatora. Sede u kafanama pišući intelektualne eseje, umesto direktnih reči prosečnom čoveku koji bi mogao da ih razume. Zato su mase proždrle crvene novine. Moramo da učimo iz ovog primera. Marksisiti kada su pobedili, pobedili su zato što su gluposti bile promovisane od strane agitatora. Da je narodni pokret imao takve agitatore i jaču intelektualnu osnovu, sigurno bi pobedio. [...] Hitler je jednom rekao: "Držite podalje od mene one koji sve znaju i koji žele da učine nešto pozitivno za mene". Možemo da učinimo nešto pozitivno, tek kada smo prošli negativno. Naime, lider se stvara iz masa. Mase su uvek slabe, lenje i predstavljaju većinu. Zato najbolji elementi mase treba da se stave u formaciju koja može da pobedi. I to je zadatak genijalnog uma. Zahvaljujemo se sudbini koja nam je podarila te umove i mislim da ćemo zato i pobediti. [...] Nikada nećemo odustati. Ako je sve čisto, ako su poruke jasne, imamo nesvakidašnjeg govornika. Ako on može sve da kaže u nekoliko reči on je propagandista. Ako imamo armiju takvih propagandista doći će dan kada ćemo preuzeti državu i osvojiti moć. Tada ćemo postati građani političke države koju smo sami formirali.

Naš zadatak na ovoj planeti je: stvaranje organizacije u kojoj ljudi mogu da žive. Kada budemo uspeli u tome, nacija će obaviti poslove u kulturi koji će pretrpeti vekove u svetskoj istoriji.

Izvor: "Erkenntnis und Propaganda," Signale der neuen Zeit. 25 ausgewählte Reden von Dr. Joseph Goebbels (Munich: Zentralverlag der NSDAP., 1934), pp. 28-52; Preveo i priredio: Bojan Muždeka, student FPN (novinarsko-komunikološki smer)

Dodajte vaš komentar | Podelite na Fejsbuku