Ruženje "putevima rimskih careva"

"Politika", 02.09.2011.

Predizborno je zauzimanje busija uveliko u toku, pa se okuražilo. Mrka opalio po Tajfunu, Dačić po Dinkiću i obrnuto, Vuk senior po Mrki i Vuku mlađem, i, taman se učinilo kako će prljav veš ipak da ostane "za po kući", tj. unutar vlasti, kad predsednik zapucao čak u Prag da bi odatle, o jednom trošku, opleo po Jadranki Vlaisavljević Kosor i svom đaku, svom bivšem savetniku i svom sadašnjem ministru diplomatije Vuku junioru. A mogao je to da, ako je smatrao za shodno, obavi i na Glavnom odboru svoje stranke. Ovako, odavno grogirani Jeremić, najnoviji nokaut s leđa, doživeo je, baš dan uoči sednice Saveza bezbednosti na kojoj je trebalo da predvodi srpsku "kosovsku bitku".

"Kad je gusto" - ne Čović nego rimske iskopine! Onomad se, na dan proglašenja Statuta Vojvodine, inače izglasanog voljom vojvođanskog dela njegove DS, uvređeni predsednik Srbije, namesto u Neo Planti na Dunavu, obreo u Sirmiumu na Savi. Obilazio arheološka nalazišta. Danas je, recimo, umesto na Kosovu, "putevima rimskih careva", nastavio do Viminacijuma, gde je, na marginama Uneskovog skupa o "savremenoj umetnosti i pomirenju", trebalo da primi predsednike Crne Gore, Makedonije, Albanije, sve samih suseda koji su (čast bošnjačkom članu Predsedništva BiH) među prvima priznali nezavisnost Kosova! Da, zaboravih: primiće i predsednika Hrvatske koji nije podelio packe Kosorovoj, već se pridružio aplauzu i pozdravima otpravljenim osuđenim generalima Gotovini i Markaču i premijerkinim izlivima hrvatske ljubavi "kosovskom narodu".

I dok je naš ministar spoljni, savremeni Jovanča Micić, drumovima Pavićevih Hazara, odaslan u Azerbejdžan da, valjda, ugovara postavljanje spomenika nekom od naših bivših predsednika u Bakuu, priprema dolaska 100 državnih delegacija, povodom pola stoleća od prvog Samita nesrvrstanih u Beogradu, pala je, izgleda, ponovo na leđa onih koji za to nisu zaduženi.

Sve mi ovo sve više liči na onu reklamu za margarin. "U sve se meša", naime, naš predsednik, i u ono što jeste i u ono što nije, po Ustavu, njegova nadležnost. Prema članovima (od 111. do 121) Ustava Srbije koji uređuju nadležnosti predsednika Republike, predsednik izražava državno jedinstvo Republike Srbije. Takođe, i predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu, ukazom proglašava zakone, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade i nosioce nekih funkcija, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši i druge poslove određene Ustavom. Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. I to je to.

Dočim, u istom tom Ustavu koji je, svojevremeno, i donesen upravo zahvaljujući ad hoc savezništvu Tadića, Koštunice i Nikolića, lepo piše da je nosilac izvršne i političke vlasti u zemlji - Vlada. Da ona, a ne predsednik Republike, utvrđuje i vodi politiku zemlje...

Daleko bilo, mnogo štošta podseća danas na stil i obrazac političke komunikacije iz jedne faze vladavine pokojnog Slobodana Miloševića, kad je ono vlast stanovala tamo gde je bio pokojni predsednik. Prema njemu se sve ravnalo i svi su se, vlasti željni, manje-više, na njega ugledali.

Kako se to pripadnici naše samozvane političke elite, uticajni "srpski izvori" američke ambasade u Srbiji, recimo, ponašaju u komunikaciji sa službenicima beogradskog odeljenja Stejt dipartmenta, čitamo ovih dana na "Vikiliksu" i, verujem, gnušamo se, nezavisno od političkih uverenja i opredeljenja. Servilno i ogovarački, razbarušeno i neodgovorno, tužibapski i cirkuzantski, šlihtarski i uvlakački, ukratko - ljagaju svoje političke rivale, ali, svesno ili ne, istovremeno urušavaju i sve ono što čini srpski državni identitet i međunarodni kredibilitet, ma koliki da je on.

Na nesreću, "slučaj Prag", pokazuje da takvima ni sam predsednik nije baš neki primer za ugledanje. Ova pošast diplomatske disharmonije može da normalnom strancu, lojalnom službeniku sopstvene države, pošalje jednostavnu poruku da čak ni vladajuća koalicija u Srbiji nije iskreno za tu javno proklamovanu strategiju "borbe za Kosovo", da, zapravo, predsednik Tadić i drugi reprezenti te politike nemaju legalitet ni legimititet za nju, a nekmoli podršku građana.

Tako je to kad čak ni mnogi članovi Cvetkovićevog kabineta, evo čak i potkraj mandata, ne znaju ni gde smo ni odakle smo ni dokle smo ni kuda ćemo. Neki zato što ne veruju da se može i sačuvati Kosovo i ući u EU; neki zato što to, čak i da je moguće, ne bi želeli, a neki zato što i nemaju stav, jer su u tu Vladu prosto zalutali.

Sa El-de-peom i radikalima ste, za razliku od sadašnje vlasti, bar, načisto. Ulazak u NATO sigurno bi ubrzao naše evrointegracije, kao što, na drugoj strani, od ulaska celovite Srbije (sa Kosovom) u EU - nema ništa.