Srpski dugovi na holandskoj berzi

"Politika", 09.06.2011.

 

Taman što je naš predsednik saopštio svetu da je "Srbija zatvorila jedno poglavlje svoje istorije"; tek što je državna propaganda poručila da nam, ako ne do kraja godine, ono sigurno do proleća, "ne gine" određivanje datuma za otpočinjanje pregovora o članstvu u Evropskoj uniji - "kad ja tamo, a ono, međutim", što reče onaj beogradski grafit.

Serž Bramerc nas pohvalio pred Ujedinjenim narodima, ali samo usmeno ("crno na belo" mu ostalo izrazito negativno po Srbiju), a usput nam izdao i novo naređenje. Koje, u najkraćem, glasi: Lepo je to što ste uhapsili Mladića, nego "obavite istraživanje" na temu - ko ga je krio svih ovih 16 godina?

Drugi šamar lupio nam je holandski parlament. I neće sigurno manje da nas boli, čak da su i u pravu spin-majstori koji tvrde da nije reč o odbijanju Holandije da ratifikuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, već o odlaganju donošenja te odluke, možda do kraja juna, možebiti do kraja septembra. Neće nam biti bolje ni od utešnih reči koje su stigle, prekjuče, iz tašmajdanskog parka, po kojima nije važno šta kažu Holanđani, jer, ako dobijemo datum za početak pregovora, više nam nema nazad...

No, kad smo kod Holanđana. Jasno je i nama da Holanđani imaju "srebrenički kompleks" zbog nečasne uloge svojih mirovanjaka u masovnom zločinu, u julu 1995. Zbog toga im je, uostalom, pala i jedna vlada. Poznato je i da je tamošnji režim više ličio na klasičnu lobi grupu nego obične navijače u sukobu na prostoru bivše Jugoslavije; Ministarstvo odbrane Holandije je čak finansiralo knjigu karikatura Frica Behrendta, najpoznatiji primer "govora mržnje" prema jednom (srpskom) narodu u bližoj istoriji ovog žurnalističko-umetničkog žanra.

Ali, koga je za to danas briga. Holandiji se može da postavlja uslove. Sad je to Hadžić i razotkrivanje Mladićeve mreže jataka; od njihove volje zavisi hoće li to sutra da bude nešto treće.

Na našem "evropskom putu", u našem "osvajanju Evrope" nema sistema, nema strategije, reč je najčešće o klasičnoj improvizaciji, individualnom "osećaju za filing". Da li bi neko meritoran mogao da objasni šta su to silne lobi organizacije, kokus grupe i agencije koje smo angažovali ponudile svetu kao stratešku poruku o Srbiji i Srbima?

A kako su i šta su radile odgovorne političke elite u naših suseda na poboljšanju nacionalnog imidža ili stereotipa o sopstvenim narodima - nema bolje pouke od intervjua Džejmsa Harfa, direktora, ovde prokužene, agencije "Ruder i Fin" koja je, tokom ratnih devedesetih, bila angažovana na prolepšavanju hrvatskog i bošnjačkog identiteta.

"... Najviše se ponosim time što smo pridobili jevrejsko javno mnenje. Ta igra je bila jako delikatna i, sa te strane, ovo pitanje je uključivalo veliku opasnost. Zato što je predsednik Tuđman bio toliko nepromišljen u svojoj knjizi "Bespuća povijesne zbiljnosti". Zbog tog teksta mogao je biti okrivljen za antisemitizam. Ništa bolje nije bilo ni na bosanskoj strani, gde se predsednik Izetbegović u svojoj "Islamskoj deklaraciji", objavljenoj 1970. suviše zalagao za muslimansku fundamentalističku državu (u Bosni). Pored toga, prošlost Hratske i Bosne je bila obeležena vrlo realnim i surovim antisemitizmom. Nekoliko desetina hiljada Jevreja nestalo je u hrvatskim logorima... Uspeli smo između 2. i 5. avgusta 1992, kada je "Njujork njuzdej" objavio noseći članak o (srpskim) logirima. Uhvatili smo se toga i pozvali tri velike jevrejske organizacije da štampaju oglas u "Njujork tajmsu" i organizuju protest ispred zgrade UN. To je zbilja upalilo: angažovanje jevrejske organizacije na strani Bosanaca (bosanskih Muslimana) bila je partija superpokera. Odmah posle toga uspeli smo da u javnom mnenju Srbe dovedemo u vezu sa nacistima. Jednim jedinim udarcem uspeli smo da ponudimo jednostavnu priču, priču o dobrim i lošim momcima... Emotivni naboj je bio tako snažan da mu se niko nije mogao suprostaviti, a da ne bude otpužen za revizionizam... Jer, ako želite da dokažete da su Srbi u stvari samo sirote žrtve, samo napred, bićete potpuno usamljeni!"

Podsećam, Harf je govorio o onome što se dešavalo čak tri godine pre masovnog zločina u Srebrenici.

I dok naš šef države, umesto premijera i ministara, kao drug Tito studentsku 1968, razrešava svoju unutarstranačku "paorsku bunu"; a već danas mu, o trošku dela vladajuće koalicije, pred zvaničnu adresu vlasti u Nemanjinoj, stiže "na naplatu" eskadron šumadijski oružara - mene brine nešto drugo. Ne činjenica da, osim Holandije, još osam članica EU nije ratifikovalo Sporazum pridruživanju sa Srbijom - već to što treći i najbolniji šamar stiže od najvišeg zvaničnika EU koji nagoveštava da će "uspostavljanje i razvijanje dobrih odnosa sa susednim, nezavisnim Kosovom" biti novi ultimatum.