Jedna rečenica pripisana Abrahamu Linkolnu - "Sve ljude možeš da vučeš za nos neko vreme, neke sve vreme, ali ne možeš vući za nos sve ljude sve vreme!" - u istoriji pablik rilejšnsa označavala je kraj najstarijeg modela vođenja odnosa s medijima, tzv. medijske agenture ili agresivnog publiciteta.

Ovu fazu u razvoju komunikacija karakterisalo je plasiranje novinarski oblikovanih "dogodovština" javnih ličnosti, pod univerzalnim sloganom: "U svakom minutu se rodi jedan naivko... Nije važno šta se o tebi piše. Ako hoćeš da postaneš zvezda, važno je da se o tebi piše."

I dok prizivam drugu polovinu 19. veka, vidim na javi političku javnost u Srbiji s početka 21. stoleća.

Čitajući one američke diplomatske depeše i slične ceduljice, što, ovih dana, cure preko Asanžovog "Vikiliksa", ne mogu da odagnam sumnju da su im se najviše obradovali Boris Tadić (trideset jednom pomenut) i Milorad Dodik, sa 79 pominjanja, apsolutno najcinkareniji lider s ovih prostora.

Ali, tamo gde ih je "diplomatski ocrnilo" - Tadić, kao, nije dovoljno čvrst prema Dodiku, a ovaj, pak, obećava da će da prizna Kosovo, čim to prođe u Savetu bezbednosti, tj. "ad kalendas grekas" (nikada) - u stvari ih se katapultira u svetsku diplomatsku klasu, na spoljnom, i "betonira" im rejting na unutrašnjopolitičkom planu. Em ih kude Amerikanci, em ih krive za nešto za šta bi im aplaudirala ogromna većina Srba.

Da je lično birao, od ovih ambasadorskih dojava Stejt dipartmentu, predsednik Srbije nije mogao da smisli efikasniji "kik-of" (događaj s ciljem da se dobije što veći publicitet na samom početku izborne kampanje), ravan možda samo "zelenoj salati" Bogoljuba Karića koja mu je, na predsedničkim izborima 2004, donela 18 odsto glasova.

Propaganda je komunikaciona tehnika u kojoj je dozvoljeno sve što zakonom nije zabranjeno. Sve, pa i laž. A u laži su kratke noge.

Spinovanje se, baš zato što barata faktima koje samo malo izvrće, mnogo bolje prima na duži rok. Liči na "podizanje prašine" (Džejms Grunig) oko nečega i u vezi s nečim, toliko da niko ne kapira šta se u tom kovitlacu uistinu zbiva.

Nazvaću ga opsenarstvom, pokušajem kolektivne hipnoze javnosti s ciljem da proizvede političku halucinaciju. I nametne samo jedan izbor.

Za usmeravanje pažnje medija i birača u željenom pravcu, neophodan je:

Efektan, provokativan i medijski atraktivan, povod.

Događaj, neposredan, neželjen, isceniran ili tendenciozan, svejedno.

Ako nemate događaj, stvorite pseudodogađaj. Konstruišite sami i događaj i poželjnu vest o njemu i onda je plasirajte kao "gotovu, važnu činjenicu", tako da se mediji za nju "zakače".

Akcija - izmislite je ili se priključite nekom toku, ali onda pokušajte i da utičete na taj tok.

To je opšti recept.

Moderno političko komuniciranje u svetu otišlo je, u međuvremenu, tri koraka dalje: od etape informisanja, preko doba uveravanja, oblikovanja i upućivanja javnog mnenja, a sad stremi, poput, nekoć, socijalizma kao prelaznog perioda na putu ka komunističkom raju, ka idealu ravnopravnog komuniciranja, u kome će biti ukinuti medijumi između pošiljaoca i primaoca poruke.

Iako se politička komunikacija u Srbiji vodi postulatima iz prelinkolnovske epohe, očigledno "vrši posao", a vladajuća opcija se, u ovim "igrama društvenog komuniciranja", ponaša kao riba u vodi. Uostalom, važno je podsetiti, DS-ova leteća "Jedinica za specijalne (propagandne) operacije", na prelazu iz 1997/98. presudila je, između dva izborna kruga, crnogorske predsedničke izbore, na štetu Momira Bulatovića, a u korist Mila Ðukanovića, koji je, u prvom krugu, gubio čak i u rodnom Nikšiću. Na kraju krajeva, ova "fizibiliti" strategija političkog komuniciranja koja podrazumeva apsolutnu i agresivnu javnu vidljivost, u kombinaciji sa "podzemnom" propagandom, donela je dva puta, 2004. i 2008, Borisu Tadiću trijumf, "iz keca u dvojku", na produžetke, protiv Tomislava Nikolića.

Æosićevskim jezikom kazano, zato je kontra Srbima koji su "večiti gubitnici u miru", Tadić, evo već šest i po godina, politički pobednik u miru.

Ovih dana, kao u onom večitom ratu između Duška Dugouška i njegovog ličnog lovca ("sezona lova na zečeve - sezona lova na patke?"), Ðilas je nadgornjao opoziciju na startu predizborne "sezone lova na studente"; Šutanovac dokapitalizuje "banku sigurnih glasova" za desetine hiljada regruta i njihovih mama, tata, baka i deka, "suspendovanjem služenja vojnog roka"; u Krunskoj "lupaju minuse" koalicionim partnerima, drže ih na uzdi i spremaju se da im vrate milo za drago za ucene u povodu vojvođanskog statuta, za Cecu, za regione i fondove za razvoj, za sandžačku autonomiju... Naprednjaci im se nameštaju kao komunikacioni "original falsifikata", a Koštuničini i dalje spavaju u svom "lou profajl" samoljublju.