Srpski talac Milorad Dodik
"Politika", 13.08.2010.
Status Kosova i teritorijalni integritet Srbije će, kratkoročno, više da zavisi od budućih političkih poteza zvanične Banja Luke, nego od, ma kako paradoksalno zvučalo, stava vlasti u Beogradu. Jer, posle odluke Međunarodnog suda pravde o "južnoj srpskoj pokrajini", stara teza o Srbi(janc)ima kao taocima prekodrinskih Srba, dobila je svoj puni bumerang efekat.
Pragmatičan razum zasigurno bi sugerisao Banja Luci da poduku i potporu za sopstvenu budućnost potraži baš u iskustvu Prištine, ali srce izgleda kaže da, zbog mira u "velikoj srpskoj kući", Republika Srpska treba da žrtvuje deo svojih snova koje joj otvara savetodavno mišljenje iz Haga.
Da li je Srpska talac proevropskog režima u Beogradu, odnosno njegovog upinjanja da dokaže kako je izborna krilatica iz 2008. "I Evropa i Kosovo" i dalje ostvariva?
Da sam nešto Milorad Dodik i da mi je jedini cilj da od 3. oktobra budem predsednik Srpske, ponudio bih tamošnjim građanima ono što žele da čuju i vide: organizovao bih referendum, bilo kakav, o statusu tog entiteta i - ubedljivo pobedio na predstojećim izborima! Makar i sa onim benignim pitanjem, bogomdanim za najslobodnija tumačenja, protiv koga argumente ne bi mogli da pronađu ni tzv. međunarodna zajednica niti opozicija u RS: "Da li ste za izvornu dejtonsku BiH?". U najmanju ruku, čak da takvo građansko izjašnjavanje (a rezultat bi bio aklamativan!) i ne proizvede nikakve direktne posledice, institucija referenduma kao pravo RS bila bi i legitimisana i legalizovana kao poslednji bedem pred pretećom unitarizacijom BiH.
Ovako "srpski Holbruk", "buldožer diplomata" Dodik, od 22. jula, nastupa okovanih ruku i nogu (ključeve drže Silajdžić i Zapad), sa dodatnim bukagijama oko vrata u vidu pritiska svog kućnog prijatelja na čelu Srbije da ne diže frku, da otćuti mešanje Turske u balkanske poslove, da ne raspisuje bilo kakav referendum, a nekmoli traži ono što Srpskoj ne pripada ništa manje no Kosovu.
Dodik je zato nateran da se kune kako nikada neće učiniti ništa što bi moglo da našteti interesima Srbije, iako bi odluku MSP najviše voleo da čita baš kao što u njoj piše - kao signal Srpskoj da lagano krene putem kosovskih Albanaca. U prvoj fazi, insistiranjem na vraćanju dejtonskih nadležnosti entitetima, odnosno traženjem, za te zahteve, saveznika u BiH i svetu; u drugoj etapi, s obzirom na isključivost zagovornika unitarizacije BiH, verovatno, proširivanjem zahteva koji idu u pravcu osamostaljenja RS...
U ovom trenutku, Dodik oseća i dodatni pritisak američke diplomatije koja se - hoteći da potpomogne Silajdžićev deo bošnjačke vlasti u Sarajevu i njegov projekat ustavne centralizacije - ponaša kao slon u staklarskoj radnji i, jezikom armiranih stereotipa o Srbima kao krivcima za sve zlo na ovim prostorima, Srpsku otpužuje za potkopavanje državnih institucija što prouzrokuje jačanje radikalnih islamskih pokreta u BiH?!
S druge strane, otopljavajući političke i intenzivirajući ekonomske odnose sa Ankarom, Srbija, u nadi da će Turci "uzorati drumove" ka Južnom Jadranu, (ne)svesno prihvata internacionalizaciju pitanja Sandžaka. Igrajući na kartu dva ministra iz redova Bošnjaka i Zilkićeve Islamske zajednice, kao da neko namerno prenebregava činjenicu da je, trenutno, muftija Zukorlić, ne samo verski, već i politički i nacionalni lider sandžačkih Bošnjaka, što će reći, možda i važnija adresa za razgovor. Skup svetskih islamskih verskih prvaka, u kome uticaj imaju sarajevski reis-ul-ulema Cerić i muftija Zukorlić, već je na dnevnom redu imao kršenje prava Bošnjaka u Sandžaku, ali i pozvao islamske zemlje da priznaju Kosovo.
Ovaj unutarsrbijanski "teferič" u Sandžaku, dodatni je lanac oko Dodikovih udova. Taj princip "spojenih posuda", nedavno je i formalno inaugurisan, aktiviranjem
"Odbora za obnovu Narodnog vijeća Sandžaka", čiji će osnovni cilj biti vraćanje autonomije Sandžaku po ugledu na tzv. partizansku autonomiju od 1943. do 1945. godine. Inicijatori, bliski političkoj opciji efendije Zukorlića, obećavaju da ovaj zahtev neće dovesti u pitanje suverenitet i integritet države Srbije, osim, "ukoliko dođe do cepanja BiH".
Dok god vodi "nemoguću misiju" (Vuk Jeremić) za Kosovo i dok god joj se, spontano ili odnegde iz sveta, otvaraju nova unutrašnja žarišta, Srbija - jasno je kao dan - neće smeti da, punom snagom, stane iza Srpske. Arbitražnom odlukom koju su nametnuli Amerikanci, Brčko je, podsetimo, amputirano iz Srpske, baš u trenutku kada je Srbiji bilo najteže, kada nije mogla ni smela da reaguje, u predvečerje NATO bombardovanja, 1999.
Zato bi politički lideri bosanskih Srba konačno morali da prelome: čast i ljubav "majci Srbiji", ali za budućnost Srpske, unutar ili izvan BiH, moraće da se izbore, prevashodno, sopstvenim snagama.