Mostovi i izbori

"Politika", 16.07.2010.

 

Živo, živo, živo! Em, graditeljski - em, patriotski.

U Srbiji se trenutno grade tri najveća mosta u Evropi; hiperaktivni predsednik Srbije proslavio 80. rođendan "čika Mićuna"; u nedostatku dobrih vesti iz Južne Afrike, te manjka pozdravnih telegrama za Drugi dnevnik, podržao i gej paradu; kod "lakat krivine" ugradio prvu lopatu betona u "Kineski most"; leteo do Ist Rivera da pripreti nekim birokratama iz Unmika i Euleksa. Predsednik se prisetio i da je, polovinom svog bića iz Smriječna, nekad Stara Hercegovina, danas nezavisna država Crna Gora.

Drugom polovinom Boris Tadić je iz Broca (Semberija, Republika Srpska, BiH), ali nije na Petrovdan bio u Bratuncu, već tamo poslao jednog Mlađana koji nije Dinkić, no utešno obećao da će konačno da otvori most u Sremskoj Rači (kao "plezir" Dodiku pred prekodrinske izbore?) koji je, inače, Velja Ilić skoro završio još pre dve-tri godine.

Mostovi, mostovi, crvene vrpce - slede li izbori i u zemlji Srbiji?

Bio je predsednik i u Srebrenici i, u ime srpske države, branjen od Erdogana, "popio" nekoliko edukativnih pljuski od jednog od preostalih ratnih lidera Silajdžića, zbog čega je, iz zahvalnosti, turskog premijera poveo u Pazar. Koji, demonstriralo se, obožava Tursku (a i mi Srbi ćemo, ako nam stvarno izgrade autoput) - bez srpskih zastava. Suljo, Rasim i Tadić su mu tu došli kao kolateralna korist, u odsustvu neukrotivog efendije Zukorlića koji je zatražio promenu Ustava, obnovu Narodnog veća Sandžaka iz 1943, zasebnu regiju i konstitutivnost za Bošnjake u Srbiji...

Baš kao što je i nestašni Palma od Ðukić-Dejanovićke, iz ovih stopa, zahtevao rezoluciju o osudi zločina nad Srbima i mogućnost da poslanici mogu istovremeno da budu i gradonačelnici, makar i zbog toga menjali nesrećni Ustav. Ðilas se uživeo u ulogu Palme: Beograd kao zaseban entitet; zida, gradi mostova dva komada, raseljava, useljava, aferim, uzgaja voće i povrće. Još jedan dokaz da na državne funkcije treba da se biraju već bogati.

Solira čak i Vuk Drašković koji pozivom predsednici parlamenta na Ravnu goru, na pomen Ðeneralu, SPO koalicione partnere iz SPS tera u stupicu, da krše, još 2004. usvojeni, Zakon o izjednačavanju prava pripadnika partizanskog i ravnogorskog pokreta.

Trka živaca je već otpočela, a pitanje svih pitanja je: ko će prvi srušiti ovu vladu, leva ili desna ruka Borisa Tadića?

Dinkić kao Robin Hud, na krilima moćnog paradržavnog pegaza URS-a, srpsku državnu sirotinju, šakom i kapom, deli bogatim stranim investitorima kao milostinju - 10 hiljada evra po novom radnom mestu, besplatni placevi i infrastruktura; za njih ne važe zakoni za smrtnike - možete koliko hoćete da kasnite sa plaćanjem vaših obaveza, pa ćete, umesto "šut karte", dobiti još nove i nove beneficije... Ova alhemija i previše liči na onu anegdotu o mladom Čaku koji je, za 100 dolara, kupio magarca od teksaškog farmera. Kad je došao dan isporuke, farmer se izvinio: "Žao mi je momče, magarac je crkao." Čak zatražio nazad svoje pare, ali farmer novac već bio potrošio. Čak onda preuzeo crknutog magarca. "Raspisaću lutriju gde će magarac biti glavna nagrada", objasnio je Čak zabezeknutom prodavcu. Mesec docnije, sreo isti Čak (sada već sa vizit-kartom eminentnog monetarnog stručnjaka) istog onog farmera i objasnio mu svoju finansijsku ekvilibristiku: "Raspisao sam lutriju, tiket je bio dva dolara, prodao sam ih 500 i zaradio 998 dolara." Farmer je pitao da li se neko žalio. "Samo tip koji je dobio premiju, a njemu sam pošteno vratio njegova dva dolara".

Ivica Dačić, najlojalniji Tadićev partner, "bušen" spolja i iznutra, miniran u samoj Vladi, od borskog sendviča između DS i naprednjaka do afere "onkolozi protiv zdravlja" - da bi politički preživeo - ima samo jedno rešenje: da baš on sruši ovu vladu, pre nego što to, računam već do proleća, uradi Dinkić. Onoga - Dinkić ili Dačić, svejedno - ko ostane na Cvetkovićevom brodu do kraja, teško da će biti u novom izvlačenju: ako građani Vladu ocene uspešnom, kajmak će pokupiti Tadićevi; ako je, pak, "percipiraju" loše, najveći gubitnici biće upravo ovi iz vlasti koji se "vrte oko cenzusa".

Što je najgore po obojicu, ali i Koštunicu, Čedu Jovanovića, Velju Ilića, ni Tadić ni Nikolić nikada nisu nijekali da - u sledećem postizbornom veletrgovanju, umesto šlihtanja satelitima i parazitima - mogu da naprave veliki "novi strateški dogovor za Srbiju". Tadić je, uostalom, đinđićevskom metaforom kazano, "najveću žabu", tj. Miloševićeve socijaliste, već progutao.

Kada, za nekoliko dana, posle moralnog pročišćenja na Atosu, Nikolić primi i "briselsko miropomazanje" - ništa više neće da izgleda tako fantastično nemoguće. A ide i 22. jul, i ma kakav da bude savet Međunarodnog suda pravde, u odsudnu fazu bitke za Kosovo, Tadić neće moći sa političkim liderima i strankama čiji je uticaj nedokaziv čak i u užem zavičaju.