Nobela za Nobela
Ovo NAŠE vreme
"Naše novine", 21.12.2013.
Dok je mlađani Alfred Nobel proučavao eksploziv i eksperimentisao s nitroglicerinom, dogodilo se i nekoliko eksplozija, a u jednoj je - piše u nimalo romansiranoj biografiji ovog pronalazača - poginuo i njegov mlađi brat Emil. Pa su, iza Alfreda izumitelja, ostali - dinamit, 31 milion švedskih kruna i testament.
Nobelova nagrada za mir dodeljuje se od 1901. za "posebne zasluge na poljima spajanja naroda, razoružanja ili smanjenja svetskih ili regionalnih vojnih potencijala, polititičkog i drugog obrazovanja, kao i održavanja mirovnih konferencija". Uz naglasak da nagrada može da se dodeli učesnicima mirovnih pregovora čak i kada oni nisu doveli do mirovnog ugovora?!
Na vest kako će je, mislim nju, za ovu godinu, možda, u paru sa Hašimom Tačijem, dobiti baš on, naš premijer je, skroman kakav jeste, uzvratio: "Ništa mi ovde nismo radili ni za Nobelove nagrade ni za svoj rejting ni za fotelje, nego za Srbiju!" Elem, Dačić već, s nagradama ima iha-ha iskustva: od "Borivoja Mirkovića" za studentsko novinarsko stvaralaštvo koje smo, on i ja, zajedno pobrali onih tamo osamdesetih, pa do, njemu, za sada, najmilijeg "Najevropljanina godine" za 2009. koji mu je, kao prvom potpredsedniku Vlade, dodelio misteriozni žiri s Čukarice sa tajnim imenom "Prva evropska kuća". Pa, pošto je ova nagrada "prelazna" i njom se najbrže "zaraze" prvi potredsednici, njome je, za 2012, okićen Aleksandar Vučić, od ovoga oktobra, inače, i počasni građanin lepih varoši Leskovac i Leposavić, o čemu je, u drugom slučaju, odlučio "Privremeni opštinski organ" iz "paralelne srpske vlasti" sa severnog Kosmeta. Što je, dakako, potpuno van konteksta priče o Nobelu za potkusurivanje jednako kao i činjenica da je Vučić, evo prošle hefte, već uzrastao i u "počasnog građanina regiona", po izboru jednih banjalučkih dnevnih novina, a predsednik nam države koji, u principu, više voli da drugima kači nego da prima ordenje, prihvatio da bude počasni građanin "velikog grada, bogatog od ljudi i od Boga", dakle, Veljinburga...
Da ne budem na kraj srca, i drugu Titu je, 1973, za prsa, izmakao Nobel, u trci sa američkim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom i vijetnamskim ministrom Le Duk Toom (ovaj ju je odbio). Čak 18 godina pre albanskog kokusa u Americi, legendarni Mile Ilić (i dan-dananji predsednik Skupštine grada Niša) i njegov, a niški, odbor Socijalističke partije Srbije "setio" se nekoga odavde: posle parafiranja Dejtona, 1995, pokrenuo je inicijativu da Nobela dobije Slobodan Milošević! A pola decenije docnije, posle "veličanstvene pobede nad NATO-paktom", istome su se dosetili i partizanski veterani iz Loznice. Bože moj, kao i u slučaju holivudskh "Oskara" - i same nominacije se naplaćuju kroz publicitet, a materijalizuju putem dizanja rejtinga.
Uostalom, za šta su je sve dobijali - što da ne?! Ahtisari, 2008, za nasilno otcepljenje Kosova, iako je u obrazloženju pisalo "za višedecenijsko angažovanje i posredovanje u uspostavljanju mira i rešavanju konflikata na više kontinenata". Obama, 2009, za "izuzetne napore da ojača međunarodnu diplomatiju i saradnju među narodima, kao i zbog rada na stvaranju sveta bez nuklearnog naoružanja"?! Gorbačov, zvani "Perestrojka" - "za odlučujuću ulogu u mirovnom procesu koji karakteriše današnju međunarodnu zajednicu", tj. za rasturanje sovjetske imperije...