Ðurđevdanak hajdučki sastanak
I tome slično

"Danas", 11.05.2010.

O svetom Georgiju i početkom svibnja, kad bagrem rascveta, a šuma i miloduh zazelene, oduvek međ' Srbljem i svim građanima Srbije, nekako živne. Tako je bilo odvajkada, od Crnog Ðorđa i Miloša Velikoga, a možda i odranije, uvek se od Mitrovdanka sanjalo o novom hajdučkom sastanku.

Toliko me ova svečarska ispodešavanja između (međunarodnih) Praznika rada i Dana Sunca, maja 2010, podsetiše na već viđeno da, jeste neskromno, nisam odoleo da ne prepišem samog sebe iz ondašnjeg tabloida "Blic", datum - 12.5.1995:

"Gruvali su, pod Avalom i ispod Gorice, iz artiljerijskih oruđa počasni plotuni. Kuća cveća je, opet, suzama zalivana. Pokojniku sa Dedinja vraćene su epolete vrhovnog komandanta. "Napokon, svanjiva", laknulo je u udarnoj TV-emisiji 9. maja, gazdarici "Noći i dana" u Srbiji...

Vožd je, naravno, bio među partizanima, "drugovi" su se razmileli po SRJ, predsednik te države koja se otcepila od sunarodnika s leve obale Drine smešio nam se sa Crvenog trga, doskorašnji ratni huškači iz medija raznežili se na mir i jorgovane, kače ponovo crvene ruže o revere i love ("gospodare rata") po kućama.

Vuk je, naravno, bio u Gori i među ravnogorcima. Preklinjao za pomirenje, dok su bake njegovom bradom plašile unučiće.

Po ložama Marakane (besplatno) se nakrcao sav novokomponovani politički i - da prostite - biznis krem...."

Velim, lahko je Borisu Tadiću.

Sve je već rečeno, sve već napisano, sve iscenirano, a otkako (nekoć) Ðinđićeve demokrate priznaju kolektivno očinstvo (nekoć) Miloševićevim socijalistima - ili obrnuto, ako više volite - sve je i inače svačije i ničije, pa ni nama koji se uporno upinjemo da uvidimo razliku, ne uspeva da dokučimo dokle je DS, a odakle SPS, ili naopako, ako vam je draže.... Sve, pa i državni ceremonijal u službi stranačke politike.

Da se Vlasi ne dosete, prvi se setio Beranac u fraku Dositeja, Žarko Obradović, dosledni posetilac groba u Požarevcu, pa posle decenija pauze, o 4. maju, zvanično svratio i do Kuće cveća, kad već, evo već drugi put zaredom, mora za svetog Ðorđa, tamo gde njegovi, do pre dva proleća, nisu pozivani, jer su za stranačku slavu pohodili onoga bivšeg koji je, ovaj put, 6. maja, u čelo sofre postavio Tomislava i Velimira...

Ono malo onih od vlasti što, o državnoj skrbi, nije bilo u "Bersiju" (Ðilas i Baki Anđelković su tamo, valjda, bili kao mali preduzetnici), sjatilo se u ložama Stadiona JNA.

A 9. maja, svi skupa spali su sa nogu.

Predsednik nam sadašnji (braća Rusi od Hrvata pozvali i bivšeg!) se, bez vojske, postrojavao na Crvenom trgu.

Evrofanatici - mislim, Dačić, Sloba Milosavljević, Šutanovac, Milan Marković, Delevićeva itd - slavili Dan Evrope na Kalemegdanu, sa sve 27 otvorenih štandova, za one koji ne konzumiraju javna glasila - nešto nalik prolećnim pčelarskim izložbama na Tašu ili kod Hrama.

Antifašisti, pak - mislim, Dačić i Šutanovac, sa sve Cvetkovićem - proslavljali Dan pobede nad fašizmom u Velikoj ratnoj sali (starog) Generalštaba.

Vuku, izgleda, niko iz koalicije nije došapnuo da su u modi opet NOR i socijalistička revolucija, pa istoga dana upriličio piknik na Ravnoj gori.

Pa, isti Tadić i rečeni Dačić (uz prisustvo vladika Irineja Bulovića i Atanasija Rakite) imali slikanje, pride, na paterice Ðurđevdana kod Protivterorističke jedinice...

Tek da malčice razbijem ovu idilu, citiram i kraj svog teksta posvećenog prvomajskim svetkovinama, pre deceniju i po:

"...Crna Gora ne pušta državljanina SRJ Šešelja u svoj atar, Nikšićanin Karadžić i dalje iz svog zatvora ne može preko Drine. Tako se odlučilo.

Predsednik veće federalne jedinice i dalje preslišava trećeligaške strance na republičkom kanabetu, "vladika" drugog oka u glavi postrojava federalnu vojsku. Lilić se ne buni...

U zapadnoj Slavoniji je "i dalje poštovano primirje". Može bit' zato što se Hrvati još ne krve između sebe, a između Papuka i Psunja Srba više nema. Osim ispod svežih humki, u logorima, ne računajući grad s podzemne strane Bogdanovićevog "kamenog cveta", u močvarama oko Jasenovca.

Gruvalo i u Bosni, ginuli i Srbi - tvrde strani mediji. Ali, Srbija se saginjati neće i neće slušati strane tutore - imamo mi svoju televiziju."

Osveženje stiglo iz vodoplavnog Zaječara, 9. maja 2010:

Boško Ničić, onaj sa "Farme", gradonačelnik Zaječara i deoničar Dinkićevih Ujedinjenih regiona, učinio nemoguće - ujedinio protiv sebe (i partnera mu), na prvi pogled nespojivo, lokalne odbore DS, SNS, DSS, NS, LDP. Nezvanična himna protesta, baš onako prvomajska: "Ustajte, vi zemaljsko roblje, vi sužnji koje mori glad..."