Obavezno vezivanje pozadi
I tome slično
"Danas", 25.06.2013.
Prošle nedelje, baš na dan kada je potvrđen bankrot austrijske kompanije „Alpina bau“, sa grupom novinara sam obilazio kamenolome jedne domaće građevinske firme iz unutrašnjosti koja je, do samo godinu-dve, zapošljavala dve i po hiljade, a sada pokušava da sačuva opstanak same sebe i preostalih svojih 800 proizvodnih radnika. Setih se „Alpine“, jer smo, pre nešto manje od decenije, radili „krizni PR“, za konzorcijum srpskih ponuđača koji je, okupljajući sve što je tada vredelo u srpskoj niskogradnji (od „Mostogradnje“ i „Planuma“, pa nadalje), na tenderu za izgradnju novog mosta „Beška“, kreirao projekat koji je ocenjen kao najbolji, dao najkraći rok realizacije i ponudio cenu koja je za desetinu miliona evra bila niža od ponude prvog sledećeg ponuđača i – nije dobio posao. Ceo tender vraćen je na tzv. pretkvalifikaciju, na kojoj je, pod pritiskom nemilosrdnih evropskih kreditora koji su za izvođače gurali kompanije iz EU, naknadno pronađeno da naš konzorcijum, čuda li velikoga, nije imao dovoljne dobre reference u poslednjoj deceniji. A kako je i mogao kada su to bile godine sankcija? Nije vredelo ni to što je i stari most „Beška“ gradila ta ista „Mostogradnja“, da i ne podsećam na to da je i ovaj novi, na koncu, uradila ista ta „Mostogradnja“, doduše u ulozi mizerno plaćenog podizvođača, dok su kajmak skidali „Alpina“ i ostali strani i domaći lihvari i džabalebaroši. Epilog priče - most je, kao, završen sa dve godine zakašnjenja, a „Alpina“ je, pre smrti, tražila da joj država Srbija (umesto da je, ako je po pravu, kazni), još i plati dva i po puta više para: Austrijanci su posao ugovorili za 37, isplaćeno im je 43 miliona evra, a onda su zahtevali dodatnih 50 miliona evra!? Ako ima sreće u nesreći, naša država barem neće morati da plati i obeštećenje od oko 70 miliona evra koliko je tražio austrijski konzorcijum, ista ta „Alpina“ i „Por“, zato što je propala koncesije za izgradnju autoputa Horgoš–Požega; niti dodatnih 74 miliona evra za deonicu Pirot – Dimitrovgrad gde je tužibaba ista firma....
Ekonomske patriote nove vlasti, sprovoditelji Palmine ekonomske doktrine „Kosovo se (već, valjda, Sveti Datum?) ne sipa u traktore“, bili su, i onomad i danas, resorni ministri. Magistri Mlađen Dinkić i Velimir Ilić, vrzmao se tu i ing. Mrkonjić, ali, da ne grešim dušu, o eutanaziji srpske privredne operative odlučivali su i onda, a presuđuju i danas, još mnogi ovdašnji politički mađioničari i opsenari. Pre tačno tri godine, u predvečerje lokalnih izbora u Boru, izračunao sam, baš na ovom mestu, da su tada, pobednička, Dinkićeva i druge dve najjače lokalne liste, Tadićeva i Dačićeva, tokom kampanje, „unele“, „uložile“ ili „telalile“ ulazak više od 800 miliona, što kanadskih, što srpskih državnih, evra, u Rudarsko-topioničarski basen Bor. Celu operaciju promovisao je – kao što danas,uredno vezan, sa zadnjeg sedišta, predsednik Republike propagira bezglavu jurnjavu za EU - nekoć Dačićev, tada Dinkićev, a sada, čitam, Vučićev partijski kolega Spaskovski, onomad u funkciji predstavnika kanadske kompanije „SNC Lavalin“.
Ako su se komšije Zaječarci, prekjuče, zaista opredeljivali između Vučića i Dinkića, a ne između dvojice bivših partijskih sudruga iz Pokreta „Živim za Krajinu“ – šešir dole, Dinkiću! Rezultat URS-a, ma kako matematički izgledao kao Pirov, živi je dokaz da je, u disciplini kovanja lažnog zlata, Mlađan Dinkić i dalje prvi alhemičar Srbije.