Delirijum
Ovo NAŠE vreme

"Naše novine", 17.05.2013.

Dok prvi gromoglase dvotrećinski broj pritisnutih tastera u parlamentu, a drugi slavodobitno likuju („vlast je došla na naše“), ova me haubična indoktrinacija „u zdrav mozak“ silom vraća mojim kolumnama u nedeljniku „Blic“, iz godine (1995) u kojoj je Milošević vavek „rešio“ pitanje Srba u Hrvatskoj i BiH.

12.5: Gruvali su, pod Avalom i ispod Gorice, iz artiljerijskih oruđa počasni plotuni. “Kuća cveća” je, opet, suzama zalivana. U zapadnoj Slavoniji je “i dalje poštovano primirje”. Može bit' zato što se Hrvati još ne krve između sebe, a između Papuka i Psunja Srba više nema. Doskorašnji ratni huškači iz medija raznežili se na mir i jorgovane, kače ponovo crvene ruže o revere i love (“gospodare rata”) po kućama.

19.5: Socijalisti i dalje veruju da je svet naivan makar onoliko koliko je američki favorit na Balkanu i novokomponovani ljubimac takozvane građanske opozicije u Srbiji lukav i da je Miloševićev salto mortale, zapravo, samo deo scenarija “velike igre” u kojoj, na koncu, Srbi sto posto pobeđuju.

26.5: Domaćin dvora na Andrićevom vencu ovako rezonuje: ako građanima Srbije bude makar malo bolje, u redu je da Srbima preko Drine bude puno gore, jer će u tom slučaju Srbija, “mala, ali demokratska”, biti priznata u svetu i od sveta, a to može uroditi večnošću sadašnje beogradske vlasti. Predsednikovi poltroni o predsedniku Srbije već stvaraju mit neuništivog pregovarača. Uhode predsednikovih poltrona vršljaju srpskim zemljama i ubeđuju tamošnje Srbe, ono malo što ih je preostalo, da će im biti bolje u zajedničkoj državi sa onima s kojima se još uvek kolju nego sa sunarodnicima iz Srbije i Crne Gore.

23.6: U pranju ruku od srama i zločina, hoće li se sasvim skrenuti u zaborav i indiferenciju? I, hoće li, na koncu – a takva se medijska priprema čini – Srbi izvan Srbije samo za oficijelnu Srbiju biti “agresori”. Pa, po principu “onaj ko nije za ovu vlast”, taj je za rat, pa neka ratuje...

18.8: Što su mir i kapitulacija bliži – to je kandidata za Vujicu sve više. Svoje novinarske frustracije tako leči deo nekadašnjih ratnih huškača, probudili su se i politički komesari iz komunističkih vremena, Crnogorci što se stide što su četiri prethodne godine bili Srbi, doktori socijalističkog samoupravljanja, električari i đakoni volonteri... Uteruju mir koji su iznenada zavoleli, jer je “in” i profitabilan. Srbima s one strane koji su, zajedno s Kosovarima, i uzgojili ovu vlast – šiju se ubrzano “žute trake”, a glavni krojači postaju srpski mediji.

27.10: To je ta srpska katarza: oni što su govorili da “možda ne znamo da radimo, ali zato znamo da se bijemo” sad dobijaju besplatne karte za Moskvu i Ohajo; dok oni lete, ovde ih odmenjuju portparoli Vašingtona; suprotnom se mišljenju sudi, preti Hagom ili izopštenjem iz javnog života.

3.11: Ohajo (Dejton). Tamo naš Predsednik ratuje za mir, to jest za ono što smo, u mnogo većim količinama, imali i bez rata. Tamo su naši deputati otišli da – pristanu. I dok su oni tamo, to jest dok oni pristaju, ovde je: preporučeno niškim radnicima da ne štajkuju dok Predsednik pregovara o miru; penzioneri su umoljeni da se strpe još neki mesec... U to ime, sad su “izdajnici” heroji, a “dezerteri”, valjda, junačine.

24.11: Nema više rata ni sankcija. Nema, doduše, ni Srba u Dalmaciji, Lici, na Baniji i Kordunu; i Sremsko-baranjska oblast ostaće na hrvatskoj strani Dunava. Republika Srpska je samo entitet u okviru države BIH... Ali, to je, valjda, cena. Rata je, naime, svima dosta. Slobodarski Niš je zato našeg predsednika predložio za Nobela, a Srbi u Odžaku (bosanska Posavina) izašli na ulice da pozdrave mir – tvrdi jedan beogradski dnevni list. Farsa je u tome da taj Odžak, po dejtonskom sporazumu, treba da bude vraćen Hrvatima?!...