Kosovo i autogolovi
I tome slično

"Danas", 25.12.2012.

Tačno sam znao da će, iz celog Nikolićevog spiska lepih želja u vezi s Kosovom, nepristasni Vašington i neutralni Brisel da zaboli baš ova rečenica: „Ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovorimo.“

Baš kao što mi je logično i da tekst Platforme vascelom svetu (prvi) obnaroduje baš onaj proalbanski „Observer“, Server Danijel, sa sve sintetičkom sugestijom da je ovaj plan u Nikolićevom kabinetu skovan kako bi se oslabio Dačić. Koji je, jelte, prema istom spinu, konstruktivan, za razliku od, moguće je, Nikolića koji nikada nije postao, do kraja, kooperativan.

„Tako to biva, kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna. Tako to biva, kad se previše pliva mutnim vodama sna...“

Jer, ono što je Srbiji silom ili „dobrovoljno“, tijekom „tehničkih pregovora“, amputirano – nikada neće da bude vraćeno. A ono malo što još nije, biće i definitivno oteto bude li konačna sudbina Kosova i nadalje ostala isključivo u rukama onih koji su Kosovo već priznali.

Režimski „bacači prašine u oči“ gromoglasno teše građane Srbije: „Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova!“

Ljudi moji, pa niko vas, za sada, i ne tera na to. Kucate na otvorena vrata. Izborite se vi, makar u simboličnom smislu, da sever tog Kosova, ipak, ostane u sastavu Srbije, a da enklave, istorijski spomenici i imovina države Srbije u „južnoj pokrajini“ dobiju međunarodnu zaštitu, pa onda – možete i da priznate ostatak Kosova.

Klimoglavci „Novog svetskog poretka“ bi da ohrabre ovu vlast: „Realnost je takva i takva, Kosovo je već izvan Srbije.“ Ima rešenja i za to, dragi vlastodršci: Ako je tako, nemojte zbog toga da se puno sekirate - pošto već ne možete ili ne umete ništa da učinite protiv toga, onda se lepo povucite i predajte vlast ili onima koji godinama govore da će Srbija krenuti napred tek kad odustane od Kosova u teritorijalnom smislu ili onima koji misle da, osim realnosti Brisela, postoji još neko ko se pita u ovome svetu.

Ono što su, iza leđa Rusiji i Kini, učinili Tadićevi, upadajući u mišolovku, pristankom da, umesto Ujedinjenih nacija, o Kosovu „arbitriraju“ albanski lobisti iz EU – ni nova vlast ne niječe. Navodno, kada bismo to pitanje ponovo otvorili na Ist Riveru, uvredila bi se EU, pa nam ne bi poklonila „datum za otpočinjanje pregovora“. Jaka stvar, ako nas EU aproksimativno hoće (a, ustvari, i ovako i onako, neće, kao što pošteno priznade Merkelova) u svoje okrilje, samo zato da bi smo odustali od Kosova – „nek’ propadne, nije šteta“.

„A kad sam treći put pao u školi, otac je ćutao. Nije mi rek’o ni reč. Al’ ja sam sve znao već. Da život se ne igra sa mnom, da idem ka ponoru tamnom...!“, poentirao je Balašević.

Nemam ništa tu da dodam.