Pogledajte semafor...
I tome slično

"Danas", 11.09.2012.

Skroz je neracionalno, ali, priznajem, gotovo uvek mi je srce na strani slabijih.

Zato, zbog onih koji ne vole smeštanje činjenica u širi kontekst, ne bih da gazim baš preduboko u prošlost:

... 27. februar 2000: Zoran Ðinđić - Slobodan Vuksanović 605:485.

... 22. februar 2004: Boris Tadić - Zoran Živković 1.538:296.

... 8. septembar 2012: Dragan Ðilas & Bojan Pajtić - Boris Tadić 208:144.

Dragoljub Mićunović je, 29. januara 1994, pred vlastitim predsednikom Izvršnog odbora u uzletu, sam odstupio, podneo ostavku i, uz obrazloženje da "Demokratska stranka više nije politička stranka kakva je bila od svog osnivanja" - osnovao novu partiju koju će, u okrilje majke DS, vratiti tek deceniju docnije.

Zoran Ðinđić je, za svaki slučaj, bio, istovremeno, i predsednik stranke i predsedavao Izvršnim odborom, ali ga, kao i ovoga danas, potkopalo iz potpredsedničkog okruženja.

Od onoga do ovoga, istorija se ponavlja kao farsa.

Otkako je, s proleća 2004, u nedostatku ozbiljnije ponude na tzv. demokratskoj političkoj sceni, ne svojom krivicom, probran za šefa države, Boris Tadić se spontano odrođavao od svoje partijske funkcije. Mislim, zloupotrebljavao je, s vremena na vreme, ovu prvu u partijske svrhe, ali je, nekako, latentno otaljavao ovu drugu.

Nož u leđa nije mu, doduše, zabio njegov predsednik IO (već njegov politički izum, njegov kućni šef Narodne kancelarije...), ali - ako je tačno ono što tvrde "Novosti" - kao da jeste. Teške rane mu je, iz čista nehata, naneo (bez sumnje, prelojalni) Marko Ðurišić, ovih dana javnosti najpoznatiji po aktuelizovanju omiljenog ljubavnog frazeologizma Bore Čorbe - "đubre malo". Namenjenog, jelte, Dačiću, no - kasno Marko na Kosovo stiže.

Rečeni Ðurišić je, pišu te i te novine, u subotu, članovima Glavnog odbora DS otkrio zašto je, između dva kruga predsedničkih izbora, iz Krunske danima emitovana "Uspavanka za Elizu". Koja u slobodnom prevodu glasi: "Spavaj mi, detešce, ti; Tadić, nad Nikolićem, ima 16 odsto prednosti; znaš li da ovčica spi..." Reče taj da je to bio odgovor na priču narodnjaka o izbornoj krađi, jer je izborni štab DS hteo da pokaže kako SNS to plasira jer gubi.

E, ala su ga ispinovali: mlad' Ðurišić, Strategic Bogosavljević i ekipa time su samo uspavali sopstvene mlađahne glasače.

Šta hoću da kažem? Na žalost po predsednika DS na zalasku i njegovu gardu, prošla su vremena kada je Boris Tadić pobeđivao po principu - on je najmanje zlo; šta da radimo kada nema boljeg; ako pobedi onaj drugi, desiće nam se nesreća i tome slično. Na redu je poslednja i najvažnija bitka: rat sa dojučerašnjim saradnicima. Alanfordovski kazano, "ako kani pobijediti", Tadić "ne smije izgubiti". Umesto Cezarovog "Tu quoque, Brute, mi fili?" vanbračnom sinu zavereniku; namesto jezika narikače po profesiji, ono poprilično Tadićevih u DS-u, u najmanju ruku, ne očekuje predaju bez borbe.

E, sad da vidimo da li je Boris Tadić prestao da bude ono za šta ga je, još 2004, smatrao Velimir Ilić.